Pare i naučnici ne smrde

Oni koji nisu bili “gadljivi” na naučno-tehnološka dostignuća Hitlerovog zločinacko-monstruozno-kriminalnog režima (’el se ovako pravilno kaze :))) i danas vojno i strategijski dominiraju svetom i orbitom, uglavnom zbog savrsenijih raketnih sistema.
U SAD je 50 i 60 tih godina postojao vic na temu zašto su Rusi prvi lansirali čoveka u svemir ? Odgovor je bio da su zarobili bolje nemačke stručnjake.

Armija vrhunskih profesionalaca, često primorana od strane monstruoznog režima, izvodila je naučne i pronalazačke podvige za koje bi, u bilo kom drugom vremenu, dobila pregršt Nobelovih nagrada. Drugi sv. rat dokazao je često spominjanu tvrdnju da je trka u naoružanju ustvari trka u znanju, ali u pogrešnom smeru. ”Zahvaljujući” ratnim naporima, nemačka nauka i industrija uspela je pomeri granice ljudskih dostignuća preko do tada neočekivanih i neverovatnih pragova. Možda najznačajnija oblast ovog napredovanja jesu rakete i raketni sistemi.

Knjiga ”The ilustrated Encyclopedia of the World’s Rockets and Misiles”. Izdanje poznate kuće ”Salamadner books” kroz poglavlja predstavlja rakete od njihovog tehničkog posatnka do danas. Karakteristično je jedno: ne postoji oblast u kojoj Nemci nisu napravili prvi operativni i uspešni model!.

Prvi let rakete sa tečnim gorivom u Evropi izveden je u Nemačkoj 14.marta 1931.godine, pet godina nakon što je Godard izvršio svoj prvi uspeli eksperiment sa takvim gorivom. Tim poduhvatom rukovodio je nemački naučnik Vinkler. On je uskoro posle tog događaja izgubio život u toku jednog od svojih eksperimenata.
Nemačka je još u to vreme počela shvatati budući značaj raketa sa tečnim gorivom za vođenje rata.
1932. godine nemački general Valter Dornberger (tada kapetan) dobio je potrebno odobrenje za razradu raketnih motora sa tečnim gorivom za ratne svrhe.
1936. godine Nemačka je izradila obiman projekat za istraživanje i razvoj vođenih projektila. U okviru ostvarenja tog projekta, nemci su utrošili 40 mil $ za podizanje velike naučnoistraživačke laboratorije u Penemindeu. Hitler je naredio da se za rad u toj laboratoriji angažuju članovi Nemačkog raketnog društva i preuzeo takve mere da je taj rad ostao tajna za ceo ostali svet sve do poraza Nemačke.

Za to vreme SAD su poklanjale malo pažnje pitanjima razvoja mlaznih i raketnih motora za bilo koje specijalne svrhe.

Najpoznatiji projektili Nemaca tokom II svetskog rata su V-1 i V-2 (oba tipa zmelja - zemlja)
Prototip prvog od njih je izrađen u Penemindeu, isproban u proleće 1942. godine.
1943. Nemci su radili na 48 različitih vođenih projektila zemlja - zemlja. Kasnije je rad na tim projektilima objedinjen u 12 projekata, sa ciljem da se što pre ostvari upotrebljivo oružje. Pred kraj rata svi napori bili su usmereni na proizvodnju vođenog projektila zemlja - vazduh sposobnog za presretanje savezničkih bombardera.

Raketni projektil V-1 (robot - bomba) bio je ustvari bespilotni srednjekrilac sa praskavo-mlaznim motorom, bez elerona, ali sa običnom konstrukcijom trupa i repa. Njime je upravljano pomoću aparature koja se nalazila u projektilu, a koja je radila na principu stabilizacije pomoću žiroskopa, dok je vođenje vršeno pomoću kompasa. Lansiran je sa rampe duge 46 metara i visoke pet metara u najvišoj tački. Da bi motor mogao da održava raketu u letu, bilo je potrebno da ona postigne brzinu od 320 km/h. Raketa je nosila bojnu glavu težine 893 kg.
V-1 nije bio dovoljno precizan, a mogao se lako uništavati vatrom protivavionske artiljerije i avionskom vatrom. Razaranja V-1 su ga učinili efikasnim sredstvom psihološkog dejstva.

Raketni projektil V-2 bio je prvi dalekometni raketni projektil koji se mogao upotrebiti u borbi. Koncentrisani napori za njegovu razradu počeli su 1941. godine. Zatim je počela serijska proizvodnja tog projektila. U septembru 1941. prvi od njih je pao na Englesku.
V-2 je bio nadzvučni projektil, koji se vertikalno lansirao, da bi za kratko vreme posle lansiranja automatski nagnuo i nastavio let pod uglom od 41 do 47 stepeni. Najveći domet oko 320 km, a najveća brzina oko 5300 km/h. V-2 je imao dužinu 14,28 i prečnik 1,65 metara. Ukupna težina u trenutku poletanja preko 14 tona uključujući i bojnu glavu težine 750 kg.
Aktivne mere protiv V-2 nisu postojale. Izuzev na delu putanje do naginjanja, V-2 je leteo kao slobodno zrno veoma velike brzine.

U toku II svetskog rata daleko se odmaklo u radu na izradi još pet tipova nemačkih projektila. Pri kraju rata oni su se nalazili fazama ispitivanja.
Jedan od njih Rejnbote, bio je takođe projektil u klasi zemlja - zemlja. Ovaj trostepeni raketni projektil poletao je uz pomoć bustera. Njegov domet je bio 220 km. Treći stepen dostizao je 25 sekundi posle izbacivanja, brzinu od preko 5200 km/h. Ukupni dužinu od 11 metara. Pošto bi se odbacili zadnji delovi na kraju prvog i drugog stepena, bio je dugačak samo 4 metara. Taj deo (treći stepen) nosio je trenutno-fugasnu bojnu glavu težine 40 kg.

Vaserfal je bio nadzvučni projektil klase zemlja - vazduh , koji se vodio radio-putem. Po opštim principima rada, bio je sličan V-2. Ukupna težina manje od 4 tone, a dužina 7,65 metara. Namenjen za presretanje aviona. Ovaj projektil mogao se primenjivati na visini do 20000 metara, a imao je brzinu 900 km/h i domet do 50 km. Njegova bojna glava težie 90 kg trebalo je da se aktivira pomoću radio-upaljača, pošto bi se putem radio-komandi vođenja dovela do cilja. On je takođe trebao da bude snabdeven uređajem za samonavođenje u fazi neposrednog približavanja cilju i infracrveni blizinski upaljač za aktiviranje bojne glave u najpogodnijoj tački susreta sa ciljem. Pogonsku snagu trebalo je da dobija od motora sa tečnim gorivom koje se iz tankova istiskivalo azotom.

Šmeterling ili HS-117 drugi projektil zemlja - vazduh, bio je pri završetku rata još u fazi razrade. Sav metalne konstrukcije, imao je dužinu 4 metra i raspon krila 2 metra. Uspešan domet protiv niskoletećih ciljeva bio je 16 km. Kretao se brzinom 870 km/h na visinama do 11000 metara. Za aktiviranje bojne glave težine 25 kg trebao je da upotrebljava blizinski upaljač. Pogonska sila dobijala se od raketnog motora sa tečnim gorivom, s tim da se prilikom poletanja koristi i snaga dva raketna bustera. Lansiranje se vršilo sa platforme koja se mogla naginjati i okretati prema cilju.

Encijan treći Nemački projektil zemlja - vazduh bio je namenjen za nošenje eksplozivnog punjenjea težine 450 kg. Trebalo je da se primenjuje protiv formacija teških bombardera. Encijan je bio dugačak 3,65 i raspon krila približno 4,3 metra. Težina preko dve tone. Pogonsku snagu davao je raketni motor sa tečnim gorivom kojem su prilikom lansiranja pomagala četiri raketna bustera sa čvrstim gorivom. Lansiranje se vršilo sa rampe koja se mogla okretati po pravcu i vertikalnom uglu. Domet 26 km, brzina 900 km/h a najveća visina leta 14500 metara. Kod ovog projektila bio je primenjen sistem komandnog vođenja. Predviđeno je da projektil ima žiroskopsku stabilizaciju u odnosu na uzdužnu osu.

X-4 Nemački projektil vazduh - vazduh bi je napravljen za lansiranje iz lovačkog aviona. Pokretao se raketnim motorom sa tečnim gorivom. Stabilizovao se pomoću četiri simetrično raspoređena krila. Dužina mu je bila 2 a raspon 0,76 metara. Domet preko 2,4 km, brzina 960 km/h na visini do 6400 metara. Vođenje se ostvarivlo električnim impulsima koji su se prenosili iz lovačkog aviona kroz dva tanka provodnika. Provodnici su se odmotavali sa dva kalema postavljena na krajevima dva suprotna krila projektila. Ovaj projektil je bio razrađen ali nikada nije bio primenjen.