Zbog čega svet prećutkuje da je Izrael već odavno mala nuklearna sila?

Tajna atomskog Izraela
Jevreji su u saradnji s Južnoafričkom Republikom već probali atomsko oružje

Nuklearno naoružanje Izraela kao da su pravili mađioničari: ima ga i nema ga. Svi oni koji treba da znaju, znaju da postoji. Izrael nikada nije izjavio da postoji. Zna se gde je, oko mesta Dimona, u pustinji Negev. Niko ne kaže da ga je posetio. Kad ga je jedan izraelski “miraž” nenajavljen nadletao, bio je oboren. Snimci postoje iz satelita, ali zgrade ne govore šta se u njima nalazi. Nema međunarodnog instrumenta koji bi prisilio Izrael da izjavi šta ima u Dimoni.

Oni koji su stvarali nuklearni klub - pet stalnih članova Saveta bezbednosti UN koji svi imaju nuklearno oružje- pobrinuli su se da klub ne učlane u Ujedinjene nacije. Svi su oni tajno počinjali razvoj nuklearnog oružja i, posle javnih proba, automatski postajali članovi tog, neke vrste privatnog kluba.

Izrael je u privatnosti otišao korak dalje. On se nalazi u specijalnoj bezbednosnoj situaciji koja se smiruje neisticanjem: oružje se tajno proizvodi i ne prave se nuklearne probe. Onaj protiv koga bi moglo biti upotrebljeno nije javno izazvan, ali mora da računa na njega.

Imaju sto bombi

Izrael je još pedesetih godina imao jednu od vrhunskih grupa u svetu za teorijsku nuklearnu fiziku, koja je izrasla iz odlične vlastite škole. Teoretičara nije manjkalo za izračunavanje složenih bombi, ali ukoliko je ona složenija utoliko je važnije da se eksperimentalno isproba. To Izrael nije hteo da radi, a simulaciji na kompjuterima dobro dođu eksperimentalni podaci. Moguće je da je Izrael, zajedno sa Južnom Afrikom izvršio jednu podvodnu nuklearnu probu, što nije moglo mnogo pomoći diversifikaciji oružja.
Zbog nedostatka proba, teško je reći šta ima u izraelskom nuklearnom potencijalu. Čak i broj bombi je nepouzdan. Na osnovu raznih procena, moglo bi se reći da Izrael ima više od 100 nuklearnih bombi.

Izrael je rođen u bezbednosnoj situaciji bremenitoj sukobima; on izrasta naseljavanjem, potiskujući u stranu one koji žive u susedstvu. Kad sam 1944. posetio jednog prijatelja iz gimnazijskih dana, on mi je iz kibuca na brdašcu pokazivao zemlju u ravnici: “To je sada arapska zemlja, koju ćemo otkupiti.” Sledeći put kad sam navratio, 1957. godine, ta zemlja je bila otkupljena, moj prijatelj je bio potpukovnik u rezervi, i radio kao mehaničar u radionici kibuca, jer je kupljeno dosta mašina koje je trebalo održavati.

Taj rani Izrael je bio impresivan po tome što su ga kao ostvarivanje svog sna gradili intelektualci. Nažalost, taj san je istovremeno bio košmar komšija druge veroispovesti. Izrael je bio u večitom sukobu sa brojnijom okolinom. Ti sukobi uključuju ratove i terorizam. Nuklearno oružje je najveća moguća pretnja i Izrael se na njega rano orijentisao; za nuklearni eksploziv odabrao je plutonijum.

Nuklearni reaktor za proizvodnju plutonijuma i uređaji za odvajanje plutonijuma iz ozračenog goriva kupljeni su od Francuske pedesetih godina, kad nije bilo kontrole. Reaktor je u početku radio na snazi od 40 megavata i procenjuje se da je ona povećana, verovatno na 70 megavata. Ta brojka se drži u tajnosti, jer se od nje polazi u izračunavanju količine proizvedenog nuklearnog eksploziva i broja bombi.

Jedini neposredni podaci o Dimoni dobijeni su od jednog njenog bivšeg tehničara, Mordehaja Vanunu, koji je 9 godina radio u laboratoriji za separaciju i obradu plutonijuma. Osumnjičen za levo orijentisane propalestinske simpatije, on biva otpušten 1986. godine. Vanunu prethodno sprema 60 snimaka o delovima dve laboratorije. Posle lutanja po svetu i prelaska u hrišćanstvo, Vanunu prodaje svoje materijale londonskom »Sandej tajmsu«. Pre nego što je ovaj objavio Vanunine materijale, njega otimaju specijalci Mosada i prebacuju u Izrael gde mu se sudi.

Dostavljači

Izrael je razvio dostavljanje avionima i balističkim projektilima zemlja-zemlja. Pretpostavlja se da kao avionski dostavljači služe američki F-16, dometa 1250 kilometara, što doseže sve zemlje s kojima bi odnosi mogli postati kritični.
Izrael raspolaže sa dva balistička projektila srednjeg dometa Jerihon 1 i Jerihon 2 dometa 500 odnosno 1500 kilometara. U razvoju je Jerihon 2B sa dometom od 2.500 kilometara.
Pretpostavlja se da su u operativi po 50 projektila obe vrste.

Od Vanunua se saznalo šta se radi u devet zgrada koje čine nuklearni centar Dimona, u kojem je zaposleno 2.700 ljudi. Prva poteškoća u nuklearizaciji Izraela bila je nedostatak osnovne nuklearne sirovine - urana. Fosfat koji su iskopavali blizu Mrtvog mora sadržavao je malo urana, što je obezbeđivalo oko 10 tona godišnje, količinu koja nije zadovoljavala potrebe. Isluženo gorivo iz kojega su izdvojili plutonijum koristili su za izdvajanje neistrošenog urana, što se obično ne radi. Ocenjuje se da je na slobodnom tržištu nabavljeno pomoću prekupaca oko 200 tona urana. Od Južne Afrike je nabavljeno oko 600 tona u vreme kad je ona tajno razvijala vlastitu bombu, i bilo joj je potrebno znanje koje je Izrael već stekao.

Po podacima koje je dao Vanunu moglo se proceniti da se iz 48 tona uranskog goriva posle tromesečnog korišćenja u reaktoru dobijalo oko 18 kilograma kvalitetnog plutonijuma godišnje. Za jednu bombu treba oko 4 kilograma plutonijuma.

Vanunu je takođe tvrdio da u Dimoni ima postrojenje za obogaćivanje urana pomoću lasera. Na to upućuje i podatak da je Izrael 1973. prijavio patent za obogaćivanje urana laserima. Nema dovoljno podataka za procenu koliko obogaćenog urana 235 je dobijeno, ni koliko bombi je tako proizvedeno.

Vanunu je saopštio da je u Dimoni proizvođen teški izotop vodonika - tricijum - koji se koristi u termonuklearnim reakcijama. To se postiže stavljanjem litijuma u reaktor, gde je izložen bombardovanju neutronima; oni izazivaju njegovu transmutaciju, čiji jedan od proizvoda je tricijum. Izrael je 1978 prodao Južnoj Africi 30 grama tricijuma, iz čega se zaključuje da ga je dovoljno proizvodio.

Proizvodnja tricijuma upućuje na zaključak da se Izrael nije ograničio na čisto fisionu bombu, u kojoj se energija dobija samo cepanjem plutonijuma ili urana 235, kakve su bile one bačene na Japan. Te bombe su odmah poboljšavane dodavanjem termonuklearnih goriva u različitim proporcijama. Nekoliko grama deuterijuma i tricijuma umnožavaju količinu proizvedenih cepanja prisutnih jezgra plutonijuma ili urana. To se postiže neutronima proizvedenim u termonuklearnim reakcijama. U čistoj fisionoj bombi ne stigne da se rascepi više od 20% eksploziva. Dodavanjem termonuklearnih materijala efikasnost može da se poveća na 40%. Povećanjem efikasnosti smanjuje se težina bombe za datu oslobođenu energiju.
Milorad Mlađenovi - Glas Javnosti