Mihail Leonidovič Xazin rođen je 1962. Studirao je matematiku na Jaroslavskom univerzitetu i na Moskovskom državnom univerzitetu. Od 1984. do 1991. radio je u sistemu institucija Akademije nauka SSSR. Godine 1993-94. je u Radnom centru za ekonomske reforme pri vladi Ruske Federacije, a 1995-97. načelnik odeljenja za kreditnu politiku Ministarstva ekonomije Ruske Federacije, da bi 1997-98. proveo na mestu zamenika načelnika Ekonomske uprave predsednika Rusije. U junu 1998. godine napustio je državnu službu. Danas je predsednik konsultantske kompanije Neokon.

Mihaile Leonidoviču, šta vas je uopšte podstaklo da razmišljate o svetskoj krizi?

- U proleće 1997. u Kremlju je formirana Ekonomska uprava predsednika Ruske Federacije. Postavljen sam na mesto zamenika načelnika te uprave. Moj prvi zadatak bio je da Jeljcinu podnesem izveštaj o ekonomskoj situaciji u Rusiji. Dok sam pripremao izveštaj shvatio sam: krajem leta ili početkom jeseni 1998. zemlja ide u stečaj. Naravno, ako hitno ne promeni svoju ekonomsku politiku.

I kako su se u vrhu vlasti postavili prema tome?

- Nikako. Tekst nije niko ni pročitao, sem zamenika šefa predsednikove administracije Lifšica i samog Jeljcina. A pred leto 1998. izbačen sam iz predsednikove administracije, zbog pokušaja zaustavljanja biznis-projekta „GKO-Valutni koridor” (GKO su kratkoročne državne obveznice koje je naša vlada emitovala i prodavala ih na zapadu, obećavajući prinos od 140 odsto po obveznici). Bila je to najveća finansijska afera u celom postsovjetskom periodu. U avgustu, kao što sam upozoravao, počeo je stečaj: država je potrošila novac i više nije mogla da pokrije kratkoročne obveznice koje je emitovala. Ja sam sa nekim istomišljenicima nastavio da istražujem razloge koji su doveli do bankrotstva. Svi tragovi su vodili u Ameriku. Pošto smo se ozbiljno udubili u način ustrojstva američkog tržišta, otkrili smo zapanjujuću podudarnost. Isto onako kao što je naše tržište kratkoročnim državnim obveznicama iscrpelo sve životne sokove Rusije, tako američka berza hartijama od vrednosti isisava resurse celog sveta. Može se predvideti samo istovetna završnica, nema druge. U leto 2000. u časopisu Ekspert pojavio se naš članak pod naslovom „Preti li Americi apokalipsa”. Zaključak: ako već u proleće 1998. više nije bilo mogućno da se izbegne bankrotstvo Rusije, onda 2000. neće biti mogućno zaustaviti probleme sa kojima se američka privreda suočava.

Šta je razlog postojećeg kraha? Samo, ako može bez onih komplikovanih termina tipa „finansijski derivati” itd.

- Probaću što jednostavnije. Ekonomski model zbog koga se sada sve ruši, nastao je kao odgovor na veliku krizu 70-ih godina prošlog veka. Bila je to kriza viška kapitala. Još su klasici političke ekonomije XIX veka pisali da se kapital uvećava brže nego što stiže naknada za rad. Usled toga nastaju problemi vezani za nedostatak tražnje. U klasičnom kapitalizmu to se rešava na račun kriza hiperprodukcije. U imperijalizmu izvozom kapitala. Negde 70-ih godina XX veka oba načina su već bila potrošena. Svetska situacija je, međutim, zahtevala od SAD da idu dalje putem naučnotehnološkog napretka. Da nije bilo tako, Zapad bi izgubio hladni rat sa Sovjetskim Savezom. Karterova administracija i tadašnji prvi čovek Federalnih rezervi Pol Voker odlučili su se za domišljatu varijantu: prvi put u istoriji kapitalizma oni su počeli da stimulišu ukupnu tražnju, umesto da, kao dotad, pomažu samo kapitalistima. To je urađeno pomoću emisije novca.

Xoćete da kažete da su odlučili da puste štampariju u pogon?

- Upravo tako. Početkom 80-ih godina tražnja je prvenstveno stimulisana kroz državne poslove, tako što je, na primer, aktiviran program „Ratova zvezda”. Od 1983. težište je stavljeno na domaćinstva.

Mislite, na obične građane?

- Da. Čitavu četvrt veka domaćinstva su zahvaljujući emisiji novca dobijala sredstva. Sve više i više.

Kroz kredite?

- Naravno. Zahvaljujući povećanoj tražnji Sjedinjene Države su napravile još jedan zavoj u spirali naučnotehničkog napretka. Tako su Amerikanci pobedili, razbili Sovjetski Savez. Postigli su i mnoge izvrsne rezultate. Ali… taj uspon je postignut trošenjem resursa koji su bili predviđeni za obezbeđivanje budućeg rasta. Tako je zemlja potrošila resurse namenjene dvema budućim naraštajima. Sjedinjene Države su počele da gomilaju dugove. To je savršeno jasno ako uporedimo grafikone rasta dugova domaćinstava i ukupnog duga SAD na jednoj, i američkog BNP, na drugoj strani. Privreda raste brzinom od dva do tri, najviše četiri odsto godišnje. A dugovi rastu brzinom od osam do deset odsto godišnje.

Neka slobodno rastu. Preživeli su Amerikanci i dosad i nisu se žalili. Svakako im je bolje nego nama!

- Sasvim je tačno da su stimulišući tražnju potrošača, Amerikanci izgradili državu koja ima neverovatno visok životni standard. Odrasle su cele generacije ljudi koji ne znaju šta je siromaštvo. Međutim, ne može se večito živeti na dugu. Dugovi domaćinstava premašili su obim celokupne nacionalne privrede – iznose više od 14.000 milijardi dolara, iliti 14 triliona dolara. Došlo je vreme da se potrošeno plati. Razume se, Volstrit je grozničavo pokušao da odgodi krah. Neću ovde detaljno govoriti o finansijskim derivatima koje ionako ne volite, niti o raznim drugim vidovima fiktivne finansijske aktive. U svakom slučaju, bio je to samo pokušaj da se pred smrt makar za tren udahne punim plućima.

Problem Amerike je i u tome što su, zbog te isprovocirane uvećane tražnje, povećani i proizvodni kapaciteti. Pri tom ne mislim samo na kapacitete za proizvodnju robe, već i na kapacitete za proizvodnju usluga. Koju god da sanacionu varijantu sada odabere Volstrit, tražnja će se neminovno smanjiti. Šta sa tim kapacitetima? Mi smo još 2000. izračunali koliki to deo američke privrede mora da nestane. U tom trenutku radilo se o četvrtini. Sada se već radi o trećini, ako ne i o većem delu.

To je mnogo?

- To je neverovatno mnogo. Možete li uopšte da zamislite šta znači uništenje makar i jedne četvrtine privrede, da i ne govorimo o nekom većem delu? To automatski donosi strmoglavi rast nezaposlenosti, užasnu depresiju, naglo i drastično povećanje socijalnog opterećenja budžeta i ogromne napetosti u društvu. Zato SAD sada daju sve od sebe, čine i više nego što objektivno mogu, pokušavajući da učine sve samo kako bi spasle taj deo privrede. Stimulišu banke, stimulišu proizvodnju … Ipak, za dve do tri godine, a možda i ranije, Ameriku će pogoditi kriza razmera Velike depresije.

Xoćete da kažete da je ovo što se sada događa još uvek dosta pristojno?

- Naravno, ovo je tek početak. Razume se, oni o tome ne mogu glasno da govore. Pretvaraće se da je sve dobro. I da će biti još bolje. Počeće da tragaju za razlozima zbog kojih se sve ovo dogodilo. Tražiće ekstreme. Otud i potiče moj strah od velikih terorističkih akcija. Nalik na ono što su organizovali 2001. godine.

Pobogu, Mihaile Leonidoviču!

- U sumornim vremenima treba menjati psihologiju društva, treba to društvo mobilisati. Najbolji način da se to učini je pretnja, opasnost. Za Ameriku to nije ništa novo. Godine 1898, kako bi započeo rat sa Španijom, onaj rat čiji je rezultat bilo to što je Amerika otela od Španije Filipine i Kubu, Amerikanci su digli u vazduh sopstvenu oklopnjaču „Men” u Panami. Godine 1941. dogodio se Perl Xarbur.

Nećete valjda da kažete da su i to sami bombardovali?

- Ne, bazu su bombardovali Japanci. Ali, američko rukovodstvo je znalo da se priprema napad. I dopustili su da se on dogodi. Bilo im je potrebno nešto što će potpuno promeniti raspoloženje društva, tako da se ono odrekne izolacionizma i prihvati politiku ekspanzije. Samo su neposredno pre toga iz Perl Xarbura izvukli sve nosače aviona, ne i vojnike. Početkom 60-ih godina dogodio se čuveni incident u Tokinškom zalivu: da bi ušli u Vijetnam, Amerikanci su uništili sopstvenu krstaricu. Za njih je to norma ponašanja, oni su tako ustrojeni. Ja sam 10. septembra 2001. na forumu sajta časopisa Ekspert upozorio da će Amerikanci uskoro sami protiv sebe izvesti veliki teroristički akt i da će sve to svaliti na Osamu bin Ladena. I dan danas možete da nađete tragove te tvrdnje na Internetu.

Čekajte, pa dan posle toga su se srušile Kule bliznakinje. Odakle vam takvo predviđanje?

- Ekonomski pokazatelji su u avgustu 2001. u Americi bili veoma loši. Trebalo je, znači, mnogo toga objašnjavati. Sećate se da su posle tog terorističkog akta na nekoliko dana zatvorili berzu. Jednostavno, preusmerili su pažnju. Što je najvažnije, pozivajući se na te terorističke akte, oni su se konačno odrekli liberalnih metoda upravljanja privredom i počeli prelazak na direktno državno upravljanje privredom – tačnije, na sistem u kome privredom upravljaju država i Federalne rezerve.

Ipak, nije li sve to previše simplifikovano? U avgustu su zabeležili loše pokazatelje, pa su onda u septembru organizovali terorističku akciju? Za provokacije svetskih razmera kao što je bila ta, potrebna je duga priprema.

- Pa cela ta priča i jeste odavno trajala. Kriza je mogla da se predvidi. „Crni avgust” je samo skratio rokove. Manifestacije krize su počele da se ispoljavaju još 90-ih godina prošlog veka.

Znači, kriza je počela s onu stranu okeana. Ali zašto se od toga zaljuljao čitav svet?

- Dolar nije samo svetska rezervna i trgovinska valuta (sada se oko 70 posto međunarodnih transakcija, uključujući sve bankarske operacije, odvija u dolarima) već je posle 1971. dolar postao jedina mera vrednosti. Postoji još jedna veoma važna stvar. Savremeni model privređivanja, izgrađen na dolaru kao glavnoj svetskoj valuti, doveo je do toga da Amerika ima jedinstvenu ulogu u svetskoj privredi. Ona proizvodi oko 20 odsto svetskog BNP. Ukupni svetski BNP iznosi oko 60 triliona dolara. Realni udeo SAD je 12 triliona, iliti jedna petina. U isto vreme, Amerika troši oko 40 odsto svetskog BNP. Prema paritetu kupovne moći, razume se.

Uništenje tog sistema dovešće do toga da će životni standard u SAD opasti. Bar dvostruko, i to je najmanje što je moguće. U istoriji se još nije dogodilo da takav enorman pad životnog standarda u jednoj državi ne dovede do kraha društvenopolitičkog sistema. Potpuno je onda razumljivo da aktuelna politička elita u SAD čini sve što može da ne izgubi vlast. Tome smo, uostalom, svedoci.

Ja to ne vidim.

- Pa zar vam nije indikativno to što se pojavio Obama, kao lik bez presedana u celokupnoj američkoj istoriji? Ne mislim pri tom da je čudno to što je on crnac. Radi se o tome da on uopšte nije ukorenjen u američkom establišmentu. U izvesnom smislu, Obama je „stvoreni” lik. Neko ga je izvukao i gura ga napred.

Ko?

- E kad bih ja to znao! Obamin suparnik, Džon Mekejn, takođe je specifičan lik, iako jeste predstavnik najvišeg američkog establišmenta u četvrtoj generaciji. Mekejn ima previše godina. I psihički je slomljen. Vijetnamsko zarobljeništvo ga je mnogo koštalo. Nije moguće da u njemu nije ostalo mržnje. One mržnje koja u politici smeta, baš kao i svaka druga jaka emocija. Političar mora da bude hladan i ciničan.

Na šta vi to aludirate, Mihaile Leonidoviču?

- Američka elita savršeno dobro shvata da naredna administracija verovatno neće izgurati ceo mandat, jer će morati da donese neke veoma radikalne i nepopularne ekonomske odluke. Što bi onda postavili u Belu kuću predsednika iz sopstvenog kruga. To bi bilo besmisleno, tim pre što on realno ništa ne može da učini. Zato je bio potreban lik koga im, u stvari, neće biti žao. Obama će sprovesti neke drastične poteze koji su eliti neophodni. Onda će ga smeniti ogorčena masa. Političari će njemu sve pripisati. Ipak, neće biti provokacija do narednih izbora.

A šta će se posle događati?

- Ponavljam, već je počeo težak stadijum pada u okviru svetske krize. Ako SAD zaustave novčanu emisiju, odnosno, ako jednostavno prestanu da štampaju dolare, sve će se srušiti u roku od dva do tri meseca. Bila bi to nova varijanta 1929. Ako budu štampali pare, ali u minimalnoj količini, onda će pad trajati dve i po do tri godine. Ako uspostave hiperinflaciju, tj. ako štamparske prese uključe da rade punom parom, sve će se završiti za godinu, godinu i po dana.

Koju će od te tri varijante po vašem mišljenju izabrati Amerika? Ili je možda već izabrala?

- Treću varijantu – hiperinflaciju. Međutim, posle smene predsednika mogućna je i promena politike. Istine radi, valja reći da koju god varijantu izaberu, svet čeka period od 10 do 12 godina teške depresije. Mislim da će i u Americi i u Evropi mnogi ljudi gladovati. Automobil će postati raskoš.

Sumorna slika…

- Neću kriti da bi ta slika, što se Rusije tiče, mogla da deluje optimističkije. Mi imamo jeftine sirovine, imamo svoju naftu, gas itd. No nažalost, politika naših finansijskih vlasti koja ne dopušta domaćim preduzećima da uzimaju jeftine kredite dovela je do toga da je proizvodnja umnogome prekinuta. Godine 1998. uspeli smo veoma brzo da se oporavimo od bankrotstva zahvaljujući tome što smo pustili u pogon kapacitete konzervirane još iz vremena Sovjetskog Saveza. Pored toga, znatno se poboljšala spoljnoekonomska konjunktura. Cene nafte su se vinule u nebo. Sada spoljnoekonomske konjunkture jednostavno neće biti, zbog krize. Nema više ni nacionalnih kapaciteta. Ne mogu se sada graditi. Tražnja će biti mala. Pokušaće da nas preplave jeftinom uvoznom robom. Moraćemo da zatvaramo granicu i da sasvim pogoršamo strukturu potrošnje. Inače, odakle novac? Uvoz je skup, a građani više neće imati para. Samo u Moskvi biće nezaposleno 2,5 do tri miliona ljudi. Jedan deo tih ljudi su slabo plaćeni radnici, pre svega gastarbajteri. To će povećati stopu kriminaliteta, izazvaće mnoštvo neprijatnosti. Zamislite samo jedan milion, ili samo pola miliona Uzbeka koji nemaju stalno mesto stanovanja, a ostali su bez izvora prihoda. Razjuriće se po prestonici i ni zbog čega će ulaziti u kavge. Biće potrebne veoma stroge mere. Makar u pogledu deportacije. Ali mi odlično znamo da vlast jednostavno nije sposobna time da se bavi. Formiraće se bande od najokorelijih kriminalaca. Oni će početi sistematski da pljačkaju i otimaju milionere, zarad velikog otkupa. Tome treba dodati još jedno dva miliona nezaposlenih iz redova takozvanog „kancelarijskog planktona”. Mladi ljudi koji su navikli da dobijaju hiljade dolara mesečno samo zato što dolaze u kancelariju. Sada će ih isterati s posla. Svi oni imaju hipotekarne kredite, automobile kupljene na kredit, drugu skupu robu. Šta da rade, da prodaju stanove ne bi li namirili dug? Pa tako će celu Moskvu rasprodati! A otpuštanja su već počela.

Nemojte nas tako plašiti, Mihaile Leonidoviču. Rukovodstvo države preduzima ozbiljne mere. Izdvojene su cele milijarde rubalja. Svakog dana slušamo o tome u televizijskim vestima.

- Ako sav taj novac bude potrošen onako kako je prvobitno namenjen, onda ćemo nekako pregurati do proleća. Tad će već moći i krompir da se posadi. Ali, ako sve proćerdaju, što je kod nas, nažalost, stari običaj, onda će problemi početi već u zimu. I to ozbiljni problemi. Što se vlasti tiče … po svemu sudeći, poslednjih nedelja došlo je do radikalne promene raspoloženja državnog rukovodstva. Već mnogo godina žive u iluziji da će biti dovoljno novca za sve. Međutim, odjednom se ispostavilo da novca ne samo da nema dovoljno, već ga ima neverovatno malo. Uopšte se ne može shvatiti kako da se popune već postojeće rupe. Svi se obraćaju vlasti i pružaju ruku ispruženu onako kao prosjaci kad traže pomoć. Čak i vlasnici kockarnica! Čak i oligarsi!

Priča se da je u vladu došla grupa oligarha da traži novac na zajam, nudeći svoja preduzeća kao kolateralno jemstvo. Ponudili su, dakle, ona preduzeća koja su tokom 90-ih otkupili u bescenje na aukcijama.

- Što se oligarha tiče, tu je sve sasvim jasno. Zaista ne verujem da će najveći deo njih opstati kroz tri ili četiri godine.

Mislite, zaglaviće zatvor?

- Propašće.

Narod se mnogo više brine šta će biti s dolarom i evrom.

- Ne bih hteo da izazivam nepotrebnu paniku. Reći ću samo da i jedna i druga valuta imaju veliki potencijal pada. Međutim, rokovi će biti različiti.

Kakve mere sami preduzimate da biste smanjili posledice krize koju predviđate?

- Ja nemam takvih problema. Moja plata se samo povećava, jer sam ja stručnjak za krize i u ovakvim situacijama mi se ljudi obraćaju. Nemam nikakav krupni kapital koji bi trebalo spasavati, nikada ga nisam ni imao. Vašim čitaocima mogu da dam samo jedan generalni savet: morate voditi računa o tome da su crni dani nastupili i da će dugo da potraju. Dalje treba da živite polazeći od tog saznanja.

Jevgenij Černih, Komsomolskaja pravda

(Priredila i prevela Ljiljana Nedeljković)

Jevgenij ČERNIX (prevod: Ljiljana NEDELjKOVIĆ)

www.komentar.rs

Korisnički sadržaji koji su se ulili u nabujalu „digitalnu reku” umnožili su se, čak, 15 puta u proteklih nekoliko godina!

Istinska „eksplozija podataka” već je svojim ubrzavajućim hodom nadmašila čuveni Murov zakon. Partasarati Ranganatan, vrsni znalac iz „Hjulit-Pakardovih” laboratorija, predvideo je polovinom prošle da će novostvoreni u nailazeće četiri godine premašiti sve što je nastalo u istoriji naše planete.

Ukoliko se ne preduzme nešto temeljno, ogromno znanje zagubiće se u sajberprostoru ili će za 200, a možda i 20 godina, postati nerazumljivo kao zabeleške klinastim pismom na glinenim pločicama u Vavilonu. Nasuprot zapisima na papiru, digitalni mogu da iščeznu u deliću sekunde. Već su zauvek nestale izvorne naslovne strane brojnih sajtova. Fotografije snimljene na digitalnim diskovima su već pet godina u opasnosti da budu očas izbrisane. U isto vreme tehnologija se ubrzano menja, otežavajući da se pristupi dokumentima koji su upamćeni u najranijim formatima.

Megaokean podataka

U celom svetu korisnici se svakodnevno rvu s viškom činjenica i manjkom skladišta (na sreću, ponešto se u međuvremenu izbriše iz računara i mreža). A kada bi svi poželeli da sačuvaju sve što su snimili, ne bi bilo dovoljno memorije. Suočava li se čovečanstvo s novim biblijskim potopom, veštački izazvanim, koji preti da uništi Internet?

Ni pravednog Noja ne bi imalo ko da spase kada bi uronio u neizmerni okean podataka koji će uskoro preplaviti vaskoliki Internet. U kojem kovčegu da se prepusti „digitalnim talasima” da ga izbace na vrh Ararata, izniklog iz fotografija, video-zapisa, elektronske pošte, internetskih stranica, kratkih poruka, telefonskih poziva i ostalih sadržaja pretvorenihu digitalne „nule” i „jedinice”?

Procenjuje se da će u 2010. oko 70 odsto svetskih digitalnih zapisa nagomilati pojedinci, najčešće da bi od zaborava sačuvali vlastite video-uspomene; kompanije, uglavnom, čuvaju samo ono što su zabeležile kamere za nadzor.

Elektronski podaci premašiće prvi put sekstilion bajta. Hteone hteo, ljudski rod uplovljava u zetabajtovski megaokean (1021 ili 21 nula nanizanaiza jedinice)!

Da li se jedino onna Zemlji uvećava mimo sveopšteg klimatskog otopljavanja?

Predviđanje nazvano „Digitalni univerzum” zasniva se na najnovijemistraživanju kompanije IDC (International Data Corporation). Osnovna jedinica je, da se podsetimo, bajt koji se sastoji od osam bitova ili binarnih cifara, jedinica i nula. Za upoređenje: jedna pesma u MP3 plejeru iznosi oko pet megabajta ili pet miliona bajta, a u memoriju od jednog gigabajta (milijarda bajta) stane ih, čak, 200.

Nastavimo li tako, uverićemo se da jedan zetabajt jednak trilionu gigabajta ili muzičkoj listi koja potraje četiri minuta – s pretpostavkom da jedan megabajt traje minut, to iznosi 1.902.589.529 godina ili hiljade hiljada milenijuma.

Stoleće „tvitovanja”

Ako bi se svižitelji na našoj planeti (šest milijardi i 800 miliona), od novorođenih do najstarijih, neprekidno „tvitovali” trebalo bi da protekne jedno stolećeda bi se na „Tviteru” sakupio zetabajt podataka!

„Digitalni kosmos” se sve brže širi, kao i stvarni u kojem se galaksije sve više udaljavaju jedne od drugih, naročito proteklih nekoliko godina s nezadrživim razgranavanjem „Jutjuba” ili „Fejsbuka”. Da i ne pominjemo neobuzdano nagomilavanje fotografija na „Flikru” ili svakojakih datoteka na mobilnim telefonima. Čak i lane, kada je svet zapljusnuo ogromni talas ekonomske krize, gomila raznoraznih činjenica i pokazatelja narasla je za 62 odsto, uveliko nadmašivši prethodnu godinu sa 800 milijardi gigabajta.

Ulazeći zvanično u zetabajt razdoblje, ostavljamo prošlogodišnjih od 800 egzabajta (1018), kojima je prethodio pretprošlogodišnji jedan petabajt (1015), a ovome nakprošlogodišnji jedan terabajt (1012). Koračanje ka „digitalnom paklu” se zahuktava, u to niko više ne sumnja.

U nepreglednom digitalnom zamešateljstvu znatiželju najviše kopka saznanje da, u tehničkom smislu, priliv novih digitalnih „nula” i „jedinica” nadmašuje postojeći prostor za učitavanje. Upućeni kažu da je video pomračio radio, hoće li sledeća žrtva biti Internet?

Pomama za „Jutjubom” i ostalim neposrednim (onlajn) bujicama slikovnih prizora uživo izmamila je već sumorna predskazanja: svetska računarska mreža raspašće se pod naletom sledećeg džinovskog „digitalnog cunamija”.

Istraživanje predskazuje da će, čak, 44 puta uvećati skladište svih podataka u sledećoj deceniji. A šta će se tek dogoditi kada se svi mediji (glas, slika, tekst) iz analognog preobrate u digitalni oblik?

Samo da znate: posle zeta nailazi jota (1024).

Stanko Stojiljković
[objavljeno: 19.06.2010.] POLITIKA

Eratosten 

Eratosten ( 276. pr. Kr. - 194. pr. Kr.) grčki matematičar, geograf, putopisac i astronom (vjerojatno). Poznat je kao “otac geografije” kaldejskog podrijetla.

Rođen je u Kireni (danas Shahhat, Libija), a umro u ptolomejskoj Aleksandriji. Stekao je slavu kao prvi koji je upotrijebio sustav širina i dužina, te prvi koji je izračunao Zemljinu veličinu.

Eratosten se obrazovao u Aleksandriji i nekoliko godina u Ateni. Ptolomej III Euergeta imenovao ga je 236. pr. Kr. predstojnikom aleksandrijske knjižnice. Eratosten je dao nekoliko važnijih doprinosa matematici i znanosti. Bio je dobar prijatelj s Arhimedom. Oko 255. pr. Kr. je izumio armilarnu sferu, koja se naširoko koristila sve do pronalaska planetarija u 18. stoljeću.

Oko 240. pr. Kr. Eratosten je izračunao Zemljin opseg koristeći se trigonometrijom i poznavanjem kuta visine Sunca u podne u Aleksandriji i Sieni (danas Asuan, Egipat). Račun je izveo pod pretpostavkom da je Zemlja okrugla i da je Sunce toliko udaljeno da se njegove zrake mogu uzeti kao paralelni pravci.

Eratosten je znao da u Sieni točno u podne za vrijeme ljetnog solsticija (21. ili 22. lipnja) nema sjene u bunaru. Naime, tada je sunce u zenitu nad Jarčevom obratnicom (iako se Siena nalazila neznatno sjevernije). Također je znao da je kut visine Sunca u Aleksandriji u isto vrijeme 7° južno od zenita. Uzimajući da je Aleksandrija bila sjevernije od Siene - Aleksandrija je zapravo na zapadnijoj širini - zaključio je da udaljenost od Aleksandrije do Siene mora biti 7/360 ukupnog Zemljinog opsega. Budući da mu je udaljenost između gradova bila poznata (5,000 stadija), uspostavio je konačnu vrijednost od 700 stadija po stupnju, što znači da je opseg 252.000 stadija. Točna veličina stadija, kojeg je koristio Eratosten, nije više poznata (uobičajen atički stadij iznosio je oko 185 m), ali vjeruje se da Eratostenova vrijednost odgovara između 39.690 km i 46.620 km. Današnja izmjerena vrijednost opsega Zemlje iznosi oko 40.008 km. Stopedeset godina kasnije Eratostenovu metodu koristio je Posejdonije.

Oko 200. pr. Kr. Eratosten je skovao riječ geografija, što je označavalo opisno učenje o Zemlji.

Ostali Eratostenovi doprinosi jesu:

* Eratostenovo sito kao način pronalaženja prim-brojeva
* mjerenje udaljenosti od Sunca do Zemlje, danas nazvana astronomska jedinica (804.000.000 stadija)
* mjerenje udaljenosti do Mjeseca (780.000 stadija)
* mjerenje nagiba ekliptike s pogreškom kuta od 7′
* sastavio je danas izgubljen zvjezdani katalog sa 675 zvijezda
* karta plovnog puta Nila sve do Khartouma
* karta cijelog poznatog svijeta, od Britanskih otoka do Cejlona i od Kaspijskog jezera do Etiopije. Jedino su Hiparh, Strabon i Ptolomej uspjeli napraviti pouzdanije karte u klasičnom i postklasičnom svijetu.

Eratosten je poznat pod imenom β, jer se navodno dokazao kao drugi u svijetu u mnogim područjima. Bio je na glasu po svojemu bahatom karakteru. Oslijepio je 195. pr. Kr., a godinu kasnije izgladnio se na smrt.

Savezništvo najveće internet kompanije i najveće organizacije za elektronsku špijunažu izazvalo ne baš malu nelagodu

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 5. februara – Gugl, najveća internet kompanija, zatražio je pomoć države, njene najveće službe za elektronsku špijunažu, kako bi ojačao svoju odbranu od hakerskih napada koji ugrožavaju njegove sisteme. Ovo savezništvo je, kako prenose ovdašnji mediji, uspostavljeno neposredno pošto je nedavno objavljeno da su hakeri, iza kojih navodno stoji kineska država, provalili u kompjutere Gugla, posle čega je američka korporacija zapretila da će svoje operacije u Kini obustaviti, ako i dalje bude morala da se povinuje direktivi Pekinga da cenzuriše sadržaje svojih servisa.

Ovo je u isto vreme i novi dokaz da se zaoštrava novi hladni rat – onaj u sajber prostoru. Pentagon je prošle nedelje saopštio da hakerske pretnje nacionalnoj bezbednosti stavlja u istu kategoriju sa onim koje mogu da dođu sa kopna, mora i iz vazduha.

Nacionalna agencija za bezbednost (NSA), sa kojom je Gugl ušao u ugovorno savezništvo, pored odbrambenih, ima i „ofanzivne” potencijale, što je bio povod da se u Pekingu, u odgovoru na optužbe Gugla, naglasi kako baš SAD imaju „hakerske brigade” sposobne da prodru u svaki kompjuterski sistem na svetu.

U prvoj javnoj reakciji na obelodanjivanje partnerstva s Guglom, iz NSA je poručeno da „agencija radi sa širokim krugom komercijalnih partnera”, što je protumačeno kao dokaz da je ruka države i njene tajne službe čija je primarna misija inostrana kontrašpijunaža, već uveliko prisutna u internet svakodnevici. Imena drugih „komercijalnih partnera” nisu navedena.

Vest o ovom savezništvu izazvala je popriličnu nelagodu zbog uverenja da bi na ovaj način moglo da bude ozvaničeno i državno zavirivanje u privatne komunikacije miliona korisnika Gugl servisa ne samo u Americi, nego i širom sveta. Ovdašnja organizacija „Informacioni centar za elektronsku privatnost” (EPIK), koja se bavi zaštitom građanskih sloboda u kompjuterskim komunikacijama, odmah je, pozivajući se na ustavom zagarantovanu dostupnost informacija, zatražila uvid u sporazum Gugla i NSA, kako bi se uverila da su postavljeni adekvatni mehanizmi zaštite privatnosti.

Ova strahovanja je pokušao da, u izjavi agenciji Blumberg, odagna Gregori Garsija, bivši funkcioner Departmenta domovinske bezbednosti, koji je rekao da „NSA neće čitati imejlove korisnika Gugla”, već da je svrha njihovog partnerstva da „elektronsku poštu ne čitaju nepozvani”.

NSA i druge službe su inače poslednjih godina optuživane da su, u potrazi za državnim neprijateljima i saradnicima Al kaide posle napada na Njujork i Vašington u septembru 2001, često prekoračivale zakonske granice u nadgledanju telefonskih i kompjuterskih komunikacija građana. Ne zna se inače koliko ljudi zapošljava NSA, ali je uz pomoć satelitskih snimaka njenog sedišta koje se nalazi u državi Merilend, pedesetak kilometara od Vašingtona, izbrojano da na tamošnjem parkingu ima mesta za 18.000 automobila.

Veruje se da tamo rade neki od najsposobnijih stručnjaka za tehnologije presretanja kompjuterskog saobraćaja koji bi, da to rade izvan državne službe, bili jednostavno hakeri – kompjuterski kriminalci.

Gugl je inače u prošlosti imao jedan veliki sukob sa državom i NSA od kojih sada traži pomoć. Erik Šmit, prvi čovek ove kompanije, 2006. je odbio da udovolji zvaničnom zahtevu da na uvid stavi podatke o „onlajn” navikama miliona korisnika, na šta su druge firme u sličnom biznisu pristale. Slučaj je dospeo i na federalni sud, koji je Guglu dao za pravo.

Iste godine NSA je bila kritikovana zbog toga što je informacije koje joj je dostavila ATT korporacija iskoristila da sačini tajni dosije o telefonskim pozivima desetina miliona Amerikanaca.

Zbog toga je i najnoviji sporazum predmet povećane pažnje. Direktor EPIK-a Mark Rotenberg kaže da je poželjno da Gugl uspostavi više bezbednosne standarde i zaštiti se, ali dodaje da „svi znamo da NSA ima dva zadatka: da osigura bezbednost i da omogući nadgledanje”.

Stara dilema – kako da se uravnoteže pravo na privatnost i interesi nacionalne bezbednosti – najnovijim razvojem događaja je u svakom slučaju dobila novu aktuelnost.

M. Mišić
[objavljeno: 06/02/2010] politika.rs

Minhenski list Zidojče cajtung piše o izgledima islamskog bankarstva u Nemačkoj:

„Rajnhart Lefler je tipičan član CDU, poslanik parlamenta savezne zemlje Baden Virtemberga, pravnik koji rado pije burgundac i katoličku crkvu smatra osloncem u životu. Ništa nije govorilo u prilog tezi da bi Lefler mogao da dovede u pitanje kapitalizam u sadašnjem obliku i pokaže sklonost ka šerijatskom pravu. Međutim, sada je napisao kratak dokument pod nazivom „Islamske finansije: put između kapitalizma i socijalizma?“

Lefler smatra da „moralna pustoš“ u zapadnom bankarstvu iziskuje nova rešenja. Zato zajedno sa još četvoricom poslanika CDU od baden-virtemberškog Ministarstva finansija traži da ispita da li postoji mogućnost za državne obveznice u skladu sa pravilima šerije, koje bi bile čiste „halal“ i pri čemu bi se poštovala pre svega zabrana kamata.

Lefler bi da islamsko bankarstvo uvede i u Nečkoj, jer u svetu beleži rast od 15 procenata. Muslimani žele da ulažu novac u skladu sa verskim pravilima ne samo u arapskim zemljama, nego, na primer, i u Velikoj Britaniji. U Engleskoj od pre pet godina postoji Islamska banka Britanije sa 50.000 štediša.

Nema kamate, rizičnih ulaganja…

U Nemačkoj živi još više muslimana koji bi tako dobili priliku da obavljaju bankarske poslove prema islamskim zakonima. Nemačke banke, na primer Dojče bank, u arapskom svetu već nude halal bankarstvo, Mercedes odnedavno prodaje svoje automobile na islamski lizing. Nedavno je Nadzorni odbor za banke Bafin organizovao savetovanje kako bi objasnio da, što se propisa tiče, u Nemačkoj nema prepreka za islamsko bankarstvo. Prva dozvola je već izdata, u januaru se u Manhajmu otvara prva islamska banka u Nemačkoj, navodno sledi još nekoliko.

U takvim bankama odbor koji čine teolozi vodi računa da se poštuju pravila Kurana. Nema kamata. Ako neko želi da kupi kuću, banka kupuje za njega, a on kupovnu cenu plus proviziju otplaćuje na rate. Kada otplati – kuća je njegova. Islamske banke ne kupuju ono što realno ne postoji. Zabranjene su igre na sreću i zato te banke nisu aktivne na špekulativnim tržištima. Zabranjeni su i poslovi u kojima je neizvesno da li će biti zarade, kao i ulaganja u poslove sa alkoholom ili svinjskim mesom.

Mnogi stručnjaci smatraju da sadašnje svetske finansijske krize ne bilo da je više banaka poštovalo osnovna pravila šerije. „Pravilno primenjeno islamsko bankarstvo pomaže da se spreče ekscesi“, kaže jedan od stručnjaka. U međuvremenu, reči pohvale za islamsko bankarstvo našli su i u uglednoj Londonskoj školi ekonomije u Vatikanu! Međutim, u katoličkom Baden Virtembergu još se premišljaju“, piše Zidojče cajtung.

priredio: Nenad Briski

autor: Nemanja Rujević
http://www.dw-world.de/dw/article/0,,5054267,00.html?maca=ser-TB_ser_b92_v2-4739-xml-mrss

Zašto je presuda italijanskog suda američkoj devojci za ubistvo cimerke doživljena kao novi čin „antiamerikanizma”
Dolazak na suđenje: Amanda Noks (Foto AFP)

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 6. decembra – Kad je porota u sudnici u italijanskom gradu Peruđa, u pomalo nesvakidašnje vreme – u ponoć – prošlog petka saopštila svoju odluku da je optužena kriva, to je odmah postalo prvorazredna vest na drugoj strani Atlantika. Američki mediji, a pogotovo velike TV mreže, odmah su mobilisale sve svoje resurse da o ovome svoj auditorijum prvo izveste, a da odmah zatim slučaj stave pod zaista veliko uveličavajuće staklo.

Krivom – i odmah potom poslatom na 26-godišnju robiju – oglašena je Amanda Noks, 22-godišnja Amerikanka iz Sijetla, zato što je, prema obrazloženju presude, pre dve godine, u novembru 2007, zajedno sa još dva prijatelja, brutalno ubila svoju godinu dana mlađu cimerku iz Velike Britanije Meredit Kerčer. U Peruđi, mirnom gradu u kojem je godišnja stopa ubistava nula, ovo je bio strašan događaj, strašniji utoliko što su akteri, i ubice i žrtva, bili mladi ljudi, a uz to i stranci. I to ne gastarbajteri sa evropskog istoka, u Italiji „dežurni krivci”.

Suđenje je trajalo godinu dana i tužilac je uspeo da porotu uveri kako Amanda Noks ni izdaleka nije samo lepa i vesela devojka kakvom se predstavlja, već istinska „đavolica”, kojoj je, umesto do studiranja zbog čega se obrela uz Peruđi, pre svega bilo stalo do raspusnog seksa, droge i žurki.

Ubistvu je, kako je izneto, prethodila bizarna seksualna igra u troje, da bi se završila tako što su dva Amandina momka žrtvu prvo silovala, a onda je držala da bi joj Amanda kuhinjskim nožem prerezala vrat.

Jedan od saučesnika, Rudi Gid (22) iz Obale Slonovače, u posebnom procesu je već osuđen na 30 godina zatvora, dok je drugi, Italijan Rafaelo Silićito (21) dobio 25 godina. Amanda je dobila godinu više zato što je za ubistvo prvo optužila gazdu bara u kojem je povremeno radila, da bi to kasnije porekla.

Otkuda onda uzbuna u Americi zbog italijanske pravde?

Mediji su pritisak u ovdašnjoj javnosti podigli predstavljajući ceo proces kao veliku nepravdu – odnosno pravdu koja nije po američkim standardima. U tome se išlo čak toliko daleko da se presuda tumači i kao novi čin antiamerikanizma.

Ovdašnji novinari i pravni eksperti tvrde da nije predočen nijedan neoborivi materijalni dokaz da je Amanda zaista ubica. Ono što je tužilaštvo iznelo pred sud – nož kojim je izvršen zločin, i na kome su tragovi DNK Amande Noks, za američke eksperte ne potvrđuje bespogovorno da je bio njenoj ruci u momentu ubistva. Prvo, nađen je u stanu Rudi Guda već opran, istina sa DNA tragovima žrtve na sečivu. A to što su genetski otisci Amande Noks bili na dršci, sasvim je, vele, normalno jer ga je svakodnevno koristila kao kuhinjsku alatku.

Ovdašnje reakcije povodom ovog slučaja i obrušavanje na ceo italijanski pravosudni sistem, na italijansku politiku, pa čak i nacionalnu kulturu, više u stvari govore o Americi nego o Italiji. U srži uverenja da je američkoj devojci učinjena nepravda pre svega je činjenica – da se pravda u Italiji deli drugačije nego u Americi.

Sugeriše se u stvari da samo američki sistem može da donese pravednu presudu jer, prema oceni Džordža Flečera, profesora teorije prava na Kolumbija univerzitetu, Italija nije adekvatno primenila američki sistem porote.

Za razliku od Amerike, u Italiji porotnici nisu izolovani dok traje proces, pa su, veruje se ovde, podlegli senzacionalističkom pisanju tabloida, koji su se pre svega posvetili raskalašnom karakteru optužene – tome da je u tašni stalno nosila kondome i „travu” za „duvanje” – nego činjenicama iz procesa.

„Amanda je bila osuđena unapred jer je štrčala”, izjavio je tako jedan pravni ekspert na televiziji Si-Bi-Es, čiji se dopisnik istom prilikom „zakleo” da je Amanda „apsolutno nevina”.

„U Italiji nije važno da li ste krivi ili ne, važno je kakve veze imate”, takođe je često pominjano u debatama povodom ovog slučaja, u kojima se kao ključni primer svega lošeg u italijanskom pravosuđu uzima to što – premijer Silvio Berluskoni još još nije u zatvoru.

„Amanda bi danas sigurno bila na slobodi da nije Amerikanka”, glavno je uverenje koje se sa TV ekrana iznosi američkoj javnosti.

Sve doduše još nije gotovo jer su Amandini advokati najavili žalbu, a žalbeni proces je opet drugačiji nego pred američkim sudovima – ovoga puta u korist optužene jer, umesto samo preispitivanja dokaza sa prvostepenog suđenja, u Italiji sve praktično počinje iznova.

A što se tiče superiornosti američkog sistema, ono što nije izneto na televiziji, moglo se pročitati u „blogosferi”, gde je jedan poznavalac Italije ukazao da tamošnji sistem počiva na temeljima koje baštini ceo civilizovani svet – na Rimskom pravu – a svoje zemljake podsetio da imaju najveću stopu ubistava na svetu i da još primenjuju srednjovekovnu odmazdu: smrtnu kaznu.

Milan Mišić

[objavljeno: 07/12/2009]

H1N1 kao oružje

Dr Džefri K. Taubenberger iz američkog Vojnog instituta za patologiju upozorio je još pre 11 godina da genetski kod španskog gripa ne liči ni na jedan drugi grip, ali je blisko povezan sa svinjskim

<

Na pitanje koje danas muči ceo svet zahvaćen pandemijom H1N1 - odakle dolazi svinjski, meksički, novi grip ubica, mogao bi da se nalazi u člancima koje su britanski mediji objavili 1998. i 2005. Evo šta je otkrila londonska štampa.

NJujork tajms, 8. februar 1998.

Uzorak virusa gripa koji je ubio 21 milion ljudi 1918. godine, u epidemiji poznatoj kao španska groznica, dobijen je iz zamrznutih ostataka žrtve zakopane na Aljasci.

Istraživači na Vojnom institutu za patologiju objavili su u četvrtak da primerci na kojima je vršena biopsija, uzeti sa leša iskopanog iz groba u gradiću Brevig Mišn na Aljasci, sadrže genetski materijal virusa.

Stručnjaci tvrde da će analiziranje genskog uzorka virusa iz 1918. godine pomoći naučnicima da ustanove kako je moguće da je ubio toliko ljudi i da pripreme vakcine protiv virusa ako bi se on opet pojavio.

Prošle godine istraživači američke vojske identifikovali su virus španskog gripa u sačuvanim ostacima plućnog tkiva uzetih sa vojnika koje je bolest pokosila 1918. u vojnim bazama Ford Džekson u Južnoj Karolini i Kemp Apton u NJujorku (gde se danas nalazi Nacionalna laboratorija Brukhejven).
Patolog iz San Franciska Johan Haltin ispitao je četiri leša iskopana iz masovne grobnice nastale tokom epidemije i utvrdio je da je jedan od leševa dobro očuvan. Tkivo iz njenih pluća sadržalo je gene virusa-ubice.

Doktor Džefri K. Taubenberger iz Vojnog instituta za patologiju rekao je prošle godine da genetski kod virusa španskog gripa nije nalik nijednom poznatom gripu, ali da je blisko povezan sa tzv. svinjskim gripom. On je rekao da je, iako je epidemija iz 1918. godine nazvana španska groznica, virus po svemu sudeći bio mutacija koja je evoluirala u svinjama u SAD, a koju su raširile američke trupe mobilisane za Prvi svetski rat.

Ovo otkriće podržava raširenu teoriju da su virusi gripa koji potiču od svinja najvirulentniji za ljude. I virus azijskog gripa 1957. godine i virus hongkonškog gripa iz 1968. mutirali su u svinjama.

Geni virusa španskog gripa prvi put su izolovani prošle godine iz plućnog tkiva vojnika koji je umro u Fort Džeksonu. Vojni doktori su 1918. sačuvali uzorke nekih od 43.000 vojnika koje je usmrtio grip u formaldehidu i vosku.

Gardijen, 6. oktobar 2005.

Naučnici su stvorili virus španskog gripa iz 1918. godine, jedan od najsmrtonosnijih virusa koji se ikad pojavio, što je uznemirilo mnoge stručnjake koji smatraju da on predstavlja ozbiljan sigurnosni rizik.

Određena količina virusa se drži u laboratoriji Vlade SAD u Atlanti u Džordžiji. Vojnim naučnicima trebalo je osam godina da rekonstruišu i stvore virus koji je za rekordno kratko vreme protutnjao planetom i odneo živote, procenjuje se, 50 miliona ljudi.

Genetski kod virusa je, takođe, dostupan i na Internetu, svim zainteresovanim naučnicima. Ovo je još više zabrinulo stručnjake, budući da postoji realna opasnost da se virus sintetizuje i u drugim laboratorijama.

Virus je ponovo stvoren kako bi naučnici pokušali da razumeju zašto je pandemija 1918. bila tako razorna. Po izveštaju u magazinu Sajens, tim na čelu sa doktorom Džefrijem Taubenbergerom iz Vojnog instituta za patologiju u Merilendu je pokazao da je ponovo stvoreni virus izuzetno „efektivan“. Kada je ubrizgan u miševe, brzo je počeo da deluje i oni su za dva dana izgubili 13 odsto svoje težine. U roku od šest dana svi miševi u koje je virus ubrizgan umrli su.
U eksperimentu koji je služio za poređenje grupi miševa je ubrizgan virus sezonskog gripa i, mada su miševi u početku gubili težinu, svi su se oporavili. Testovi su pokazali da se virus španskog gripa razmnožavao toliko brzo da su miševi kojima je on ubrizgan posle četiri dana imali 39.000 puta više virusa gripa u organizmu od onih kojima je ubrizgan virus sezonskog gripa.

Vladini i vojni istraživači koji su rekonstruisali virus tvrde da je njihov rad već doneo neprocenjivu korist, pošto uvid u jedinstveni genetski kod ovog virusa pomaže da se objasni njegova smrtonosnost. Drugi istraživači, međutim, upozorili su juče da bi virus mogao da „pobegne“ iz laboratorije. „Ovo će među mnogima izazvati jasno pitanje - da li su oni u stvari stvorili biološko oružje“, kaže profesor Ronald Atlas iz Centra za izbegavanje biološkog rata i bioterorizma sa Univerziteta u Luivilu u državi Kentaki.

Objavljivanje rada i genetskog koda virusa na Internetu usledili su posle hitnog sastanka nacionalnog Naučnog savetodavnog komiteta za biološku sigurnost, na kojem je zaključeno da korist od objavljivanja rada nadmašuje rizik. Mnogi naučnici, međutim, skeptični su. „Kada genetski kod postane dostupan javnosti, postoji rizik da bilo koji molekularni biolog sa adekvatnim znanjem može da stvori ovaj virus“, rekao je Džon Vud, virolog sa Nacionalnog instituta za biološke standarde i kontrolu.

http://www.glas-javnosti.rs/clanak/svet/glas-javnosti-06-11-2009/h1n1-kao-oruzje

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, septembra – Ovdašnji političari, poslovni ljudi i mediji sve češće tvrde da kriza prolazi, ali obični ljudi to malo primećuju, sudeći po učestalim izveštajima o povratku nekih starih navika i uvođenju novih običaja u američkom potrošačkom raju.

Najpre, evo nekih prvih utisaka o tome kako se ovde kupuje. Ono što prvo pada u oči, to je nastojanje svugde, od kafića, restorana, supermarketa, prodavnica nameštaja, tehnike do robne kuće – da im dođete ponovo i po mogućnosti da potom dolazite stalno.

Svugde vas prvo pitaju da li imate njihovu karticu, koja vam obezbeđuje instant popust (dva ili nešto više odsto na račun), a kad su rasprodaje, to onda podrazumeva i popust na popust. Ako karticu nemate, nema problema, odmah ćete je dobiti, samo popunite formular sa nekoliko osnovnih podataka: ime i prezime, adresa, telefon i datum rođenja. Ako je za karticu potrebna fotografija, slikaju vas na licu mesta, a specijalni štampač odmah izbaci personalizovanu „plastiku” (ovdašnji pojam za sve vrste platnih kartica).

Tamo gde se odlazi redovnije, u samoposlugama, uz karticu se dobija i njena mini varijanta koja se stavlja na privezak za ključeve, jer nema tolikih novčanika za svekoliku „plastiku”. Na kartici je inače „bar kod”, onaj skup vertikalnih linija koji sadrži sve podatke o vama koje ste uneli u formular kad ste se prijavljivali. Na kasi, kad je gotovo očitavanje onoga što ste kupili, očita se i kartica i na računu je pokazano koliko ste uštedeli.

Kasirka vas inače dočeka sa obaveznim „helou, kako ste danas”, da bi vam na rastanku neizostavno poželela „prijatan dan”.

Uz račun se uvek dobijaju i neki kuponi na kojima je krupnom cifrom odštampano koliko vrede, najčešće tri ili više dolara, a sitnim za koju robu (na primer, samo za svežu ribu) i do kada važe.

Na njih nismo obraćali pažnju sve dok u „Vašington postu” ne pročitasmo članak u kojem se pominje primer izvesne Hiter Hernandez, koja je pre neki dan u jednom supermarketu kupila bakaluka za 160 dolara, a sve to platila – samo 30.

Objašnjenje: marljivo je sakupljala kupone, one koje je dobijala na kasi, one koje treba iseći iz reklamnih dodataka u nedeljnim novinama i one „digitalne”, iz oglasa na internetu, koji se štampaju na kućnim štampačima.

Kuponi su inače američka potrošačka tradicija već sto godina. Na vrhuncu popularnosti, početkom devedesetih, iskorišćeno ih je 7,9 milijardi, veli statistika.

A onda su, kad je usledila raskalašna potrošnja, omogućena i američkim zaduživanjem od početka ovog veka, počeli da izlaze iz mode: 2006. iskorišćeno ih je samo 2,6 milijardi.

Potom je došla kriza, koja je bila lični stimulans za mnoge da obnove stare navike.

Već u poslednjem kvartalu 2008. promet kupona je porastao za 10 odsto u odnosu na isti period pređašnje godine, što je bio prvi skok od ranih devedesetih. U prvoj polovini ove godine skočili su za još 23 odsto. Pošto se ovde sve pomno evidentira, konstatovano je da su ovu vrstu štednje počeli masovnije koristiti i oni boljestojeći – za 13 odsto više.

Krizi se inače ne prilagođavaju ne samo potrošači, nego i trgovci. Cene u samoposlugama beleže najveći pad u poslednjih 17 godina. Sve je o odnosu na lane ukupno niže za oko šest odsto. Najviše su pojeftinili mleko (27 odsto) i sir (17 odsto).

Ali, kako tvrde ovdašnji ekonomisti, nema oporavka dok bogati ne počnu ponovo da troše kao nekad, iz sporta i impulsivno. Pod bogatim se podrazumeva 20 odsto Amerikanaca čiji je prosečni godišnji prihod 150.000 dolara.

Oni kao da su unapred ozbiljno shvatili najnoviju poruku sa upravo održanog samita G-20 – da Amerikanci moraju više da štede, u interesu uravnotežavanja globalne ekonomije. Luksuzne robne kuće – one u kojima su farmerke 300 dolara, a odela i haljine od hiljadu pa naviše – upravo su saopštile da im je u avgustu promet opao za 12 odsto u odnosu na prošlogodišnji. Nije, kažu, u pitanju to da oni koji već imaju sve ne žele više da kupuju, već samo sa više razmišljanja vade svoju „plastiku”.

Recesija je bila podsticaj i za jednu novotariju u ovdašnjim restoranima – praksu da vam u „kesu za kuče” konobar stavi ne samo nepojedenu hranu, nego i nepopijeno vino. Pri tom, zavisno od toga da li stanujete u Vašingtonu, susednoj državi Merilend ili Virdžiniji, kući morate ili ne morate da ga nosite u braon papirnoj kesi, pored sebe, ili samo u prtljažniku.

Neki ugostitelji su takođe gostima počeli da dozvoljavaju da, uz hranu koju sprema njihov kuvar, pijete i vino koje ste sami doneli, pod uslovom da nije na njihovoj vinskoj listi, pri čemu će naplatiti otvaranje i upotrebu čaša. A neki ni to, samo da im dođete. Kriza je, spasavaj se ko može – i ume.

Milan Mišić
www.poitika.rs

Londonski „Gardijan” objavio je u utorak neobičnu vest – da mu je zabranjeno da izveštava o pitanju koje je jedan poslanik u Parlamentu postavio jednom ministru.

To je bio dovoljan signal da se digne na noge armija političkih blogera i poklonika popularnog „Tvitera”. Pošto su sva pitanja bila uredno istaknuta na sajtu Parlamenta, brzo su otkrili šta je sporno i zašto.

Laburistički poslanik Pol Fareli postavio je pitanje ministru pravde Džeku Strou šta misli o efikasnosti zakona o zaštiti slobode štampe posle sudskog naloga kojim je stopirano objavljivanje izveštaja o kompaniji „Trafigura” o tome kako je navodno svesno izbacivala veoma toksični otpad u Obali Slonovače 2006.

„Gardijan” je u maju prvi objavio kompromitujuće dokaze o umešanosti „Trafigure” u ovaj ekološki skandal, a u septembru je dobio sudsku zabranu da objavljuje bilo šta o ovom izveštaju, uključujući parlamentarne aktivnosti u kojima bi se isti, eventualno, pomenuo.

Pod ogromnim pritiskom Interneta, mada se to nigde izričito ne navodi, pravni zastupnik „Trafigure”, agresivna advokatska firma „Karter-Rak” dozvolila je medijima da izveštavaju o postojanju zabrane, ali ne i o sadržaju takozvanog Mintonovog izveštaja, koji je svojevremeno naručila sama „Trafigura”, internacionalna kompanija sa sedištem u Švajcarskoj, treći svetski trgovac naftom i metalima.

„Advokati su izgleda izgubili iz vida činjenicu da su ljudi stavljali na kocku život i slobodu da bi se izborili za pravo da prenose šta njihovi izabrani predstavnici rade i govore”, piše „Gardijan” u uvodniku i dodaje da je zaista sramno što su britanske sudije tajnim zabranama htele da poštede jednu takvu kompaniju.

Urednik „Gardijana” Alan Rasbridžer proglasio je „veliku pobedu slobode govora”, dok većina komentatora ukazuje na trijumf Interneta, koji „beži” postojećim medijskim zakonima.

Ova vrsta sudski odobrene cenzure u Britaniji, relativno često oružje moćnih kompanija u borbi protiv novinara, ne odnosi se na sajtove na stranim serverima, američkim u slučaju „Tvitera” i „Fejsbuka”.

Tako su blogeri nesmetano postavili linkove do kompletnog spornog izveštaja, koji nijedna britanska medijska kuća ne sme da objavi.

„Trafigura” nije zvanično priznala da postoji veza između njenog otpada, koji je izbacio lokalni podugovarač (osuđen na 20 godina zatvora), i 15 smrtnih slučajeva i masovnog obolevanja meštana u okolini Abidžana, bivše prestonice. Međutim, u dva navrata je u vansudskom poravnanju pristala da isplati višemilionsku odštetu žrtvama: 150 miliona dolara 2007, a nedavno još 45 miliona dolara.

Ista kompanija je optuživana za šverc nafte iz Iraka za vreme sankcija i za neodgovorno upravljanje otpadom uopšte.

J. Kavaja
izvor: www.politika.rs